Учионица 21. века
Уместо класичног бубања лекције, ђаци имају задатак да ураде пројекат. Док га раде, четују, твитују, скајпују, телефонирају, траже помоћ родитеља...
Стокхолм – Наставник улази у учионицу, прозива, записује час, покушава да смири галаму. Док почне да предаје лекцију, прође и по 20 минута. Ђаци слушају, понекад нешто запишу. После 45 минута чује се звоно и олакшање што се још један час завршио.
Наставник улази у учионицу и дели ђаке на неколико група. Уместо да преприча лекцију из уџбеника предвиђену за тај дан, он ученицима даје задатак да замисле да су инжењери и изграде мост, додуше у величини дечје играчке, али мост који се неће срушити. Неки ученици узимају рачунаре и излазе из учионице, други путем мобилног телефона позивају родитеље, трећи користе видео-чет за разговор са конструктором моста на лицу места, четврти претражују друштвене мреже... Чује се смех, жамор, наставник прошета између група, дајући смернице, али се не меша. Исти овај пројекат раде и њихове колеге у школи одаљеној хиљадама километара. На крају часа, победник је тим чија је макета остала на „ногама".
Ђаци осмог разреда добијају задатак да сувопарну лекцију о животињском царству, која обухвата 20 страница у уџбенику, претворе у интерактивни пројекат, који ће урадити на енглеском језику. У помоћ могу да позову и родитеље, да оду у библиотеку, користе мобилни телефон уместо микроскопа, потраже помоћ образовне телевизијске станице, а радно место им је оближњи интернет-кафе.
Прва слика је уобичајена за већину школа у Србији. Друга и трећа су учионице 21. века у Финској, Аустралији, и Шведској, како смо могли да чујемо и видимо из прве руке на управо завршеном Деветом Интеловом међународном самиту о увођењу модерних технологија у образовању. Кроз овај програм за последњих 11 година прошло је око 11 милиона наставника из око 100 земаља широм планете. А колико је Србија још далеко на овом путу, могли смо да закључимо и по томе што на Краљевском технолошком институту, током дводневне међународне конференције, нисмо могли да видимо ниједну једину особу која је користила папир и оловку.
– Овако је много забавније учити него из уџбеника. Истовремено смо учили биологију и енглески језик, али и како да користимо фотографију, филм, видео... Наше оцене на тесту су биле боље него у остатку разреда који је учио на класичан начин – кажу јунаци наше треће приче Софија, Карл Оскар, Антон и Ребека, ученици осмог разреда Родабергс школе из Стокхолма.
За њих је школа забавно место. Овде су свакога дана, од осам часова и 20 минута до 15 часова, а када раде пројекат, не морају да буду у учионици. „Подељени смо на енглеске и шведске разреде, у школи има више од 40 нација", објашњава Софија, на добром српском језику, јер јој је отац са ових простора. Ово је био задатак ђака који похађају наставу на шведском језику.
Лота Едхолм, помоћница градоначелника Стокхолма, задужена за образовање, објашњава да је и даље велика разлика у броју оних који користе модерне технологије код куће и ђака који користе рачунаре у школи, иако је Стокхолм један од градова у Шведској у којем се највише пара улаже у образовање. У основним и средњим школама седи 70.000 ђака, којима је на располагању 31.500 компјутера, а управо је купљено и 4.000 таблета.
Џон Дејвис, потпредседник „Интела", каже да деца данас одрастају уз модерну технологију и не знају другачије, а истовремено су њихови учитељи, који су до јуче куцали на машинама, престрављени апаратима које ученици доносе у школу.
– Они имају своје ајфоне, ајпеде, таблете, лаптопове... они могу да разговарају директно са астронаутом из САД, да укључе камеру на улицама Париза, да погледају насловне стране највећих дневних новина, од Исланда до Аустралије, да у току часа на интернету провере истинитост података које износи наставник, чак и да га коригују на лицу места. То зна да буде застрашујуће, нарочито ако је наставник на крају радног века – каже Дејвис.
На конференцији нисмо могли а да не питамо где је Србија у свему овоме и како ићи раме уз раме са земљама које много улажу у образовање и који постижу најбоље ПИСА резултате, попут Шангаја или Финске.
– Има и других земаља које немају довољно новца, али се сналазе. Пример је Турска, која је искористила порез на мобилне телефоне да би препородила своје школе. Данас у свакој кући имате неколико мобилних телефона, а верујте, када питате родитеље да ли су спремни да издвоје само један евро дневно за образовање свог детета, они су спремни за то. Држава мора да нађе начин да искористи такве ствари – објашњава Бернадет Андриети, задужена за регион Европе.
Нема коментара:
Постави коментар