Професорка: Школски систем у земљи Србији
Сасвим случајно, део сам тог система већ 13 година, као професор. Довољно дуго да уочим тренд и приметим промене. А сада га сагледавам и из другог угла – кроз ђака кога имам у кући, и који сада уписује 6. разред:
Из угла професора вам могу рећи следеће: ако на време предам глобални и оперативни план рада (то су теме које ћу на часовима обрађивати, и теме за сваки појединачни час, често се само препише прошлогодишњи), ако затим лепим рукописом у дневнику уредно уписујем све по реду, као из оног плана, ако ми је сва потребна педагошка документација уредна – ЈА НА ЧАСОВИМА МОГУ ДА ПРЕДАЈЕМ КАКО-ГОД ХОЋУ! Квалитет мог рада је остављен мени на савести, а моји ученици мени на милост и немилост. Ако ме мрзи да се нешто претерано трудим, побринем се да не дајем неке баш лоше оцене, што ће рећи да не таласам, па је онда свима лепо. Примићу плату исто као и колеге које сваки свој час испланирају до најситнијих детаља, довијају се да набаве што бољи наставни материјал, ако школа нема довољно пара да им плати семинаре и стручна усавршавања користе Интернет, повезују се са својим колегама, прате развој своје области на те финансијски подношљивије начине.
Е, сад! Питање је да ли систем сме да дозволи да квалитет који ће ваше дете добити кроз школовање зависи од појединачне савести сваког наставника?! Мислим, наравно да ту и тамо часове обиђу директори, педагози, просветни саветници, али те су посете скоро увек најављене, а признаћете да скоро свако може да се потруди и понекад припреми пристојан час. А у међувремену? Тврдим да није довољно завршити одређену школу и постати просветни радник. То што ти имаш знање је баш супер, али шта ћемо ако слабо комуницираш с људима, ако немаш осећај за рад са децом, ако ти ментални и емотивни склоп не одговарају раду у школи? Апсолутно заговарам идеју да пре почетка рада у школи потенцијални просветни радник треба да прође кроз низ психолошких тестова. Својим сам очима гледала професорке које на одмору пију лекове за смирење да би могле да одрже наставу, или које излете с часа с речима "Мрзим их!". Ма, наравно да су такви у мањини, али како бисте реаговали ако би неко такав баш вашем детету предавао? Зар то сме да буде ствар случајности?
Да вам не причам о томе како смо у 21. веку без тонера у штампачима и фото-копир апаратима, често без приступа Интернету у школама, понекад са искљученом струјом и телефонима јер бахата општинска власт не даје паре за материјалне трошкове школа (пример многих општина у унутрашњости).
С друге стране, моја ћерка је први разред уписала по реформисаном програму, који је био јако амбициозан, али по старом добром обичају, из неког разлога све сјајно почнемо и ништа не изгурамо до краја. У петом разреду је било лекција из биологије, историје, географије где по пола речи употребљених у тексту није разумела. А сасвим је паметно и за свој узраст образовано дете. Да ли да уопште помињем да јој је од првог разреда торба претешка, да јој грађанско васпитање предаје ко стигне и на тим часовима предаје шта хоће (прва четири разреда јој је верску наставу држао бивши полицајац са строгим наставним методама, па јој се није допало)?
Из угла ученика (а ово су све примери из школе у којој радим), ученик може: да опсује професора, да дође пијан на час, да прети ученицима и професорима, да направи преко сто неоправданих изостанака, да заподене тучу, да разбија школску имовину, итд, итд. Наставничко веће га искључи из школе, он се жали школском одбору или ресорном министарству, они га врате, и – наставници се осећају као магарци. Чак и они савесни, са почетка приче.Довољно је да напише жалбу на одлуку, молбу за повратак, обећање да ће бити добро, а још ако се позове на пијаног оца и болесну мајку – успех загарантован. Родитељи иду дотле да набављају лажне лекарске налазе којима правдају понашање детета, и школа ту не може ништа. Нема механизама да се одбрани од таквих злоупотреба. Систем под изговором да дете не смемо препустити улици, урушава самог себе и даје јако необичан пример осталим ђацима.
Ученице у школу долазе под пуном ратном опремом: комплетан маке-уп (сценска шминка, мајке ми), испеглане косе с праменовима, голи пупкови, кратке сукњице, вире танге кад седну, откривено једно раме, некада и два… Само микрофон фали!!!
И да се разумемо – ђаци су најмање криви. Не рађају се такви, од којих год да су родитеља. Они су у таквим годинама да вапе за дисциплином и ауторитетом, али и правичношћу и фер игром. Када их анкетирате, највише воле строге, захтевне али и правичне професоре. Воле, веровали или не, да се знају правила, таман била и строга, и да се без изузетка поштују. А када осете да тога нема, па наравно да они који су за то предиспонирани постају насилни и проблематични. Никада нисам чула да се ученик жали што професор много тражи за добру оцену, већ да се жали што никада не зна шта то треба за добру оцену.
И тако пролазе године, школујемо генерације, формално добијају дипломе, са каквим знањем и васпитањем излазе – зависи од тога како им се посрећило.
Па, пошто не волим оне који само критикују а никада не нуде решење, ја нудим и много је једноставно: дјаке не треба уписивати кад нису на настави, што ће рећи, треба им казати да сами одаберу да ли ће долазити на неки час или не. Када дође време за оцењивање, морају се појавити, па како ко прође. Ако мој ђак закључи да ће градиво подједнако добро савладати и са мном и без мене, и да му моја предавања у животу ништа не значе, осим што се бескрајно досађује, не треба ни да дође. А онда директор треба да обиђе учионице и тамо где је предавање увек изузетно посећено, професора стимулише, а тамо где је учионица скоро празна пита "Колега, шта је ово?" И предузме врло строге мере. Ђаке треба тестирати једнообразним тестовима на нивоу републике, у исто време, у што већем простору (да се не би манипулисало дозвољавањем пушкица). Па да се одвоји жито од кукоља, и да просвета престане да буде најмање занимљив ресор при подели министарстава када се у коалицији преговара. Када погледам своје ђаке ја у њима видим оне који ће васпитавати своју децу, водити фирме, лечити људе, водити ову земљу. Можда не би било лоше да и држава почне тако да их гледа, и да просвета престане да буде ставка расхода у будћжету, већ да постане ИНВЕСТИЦИЈА!
Нема коментара:
Постави коментар