| Мој мали компјутерски махер 
Неколико приватних факултета имају врло развијене и-лрнинг платформе – учење на даљину, где је потребно да студент има само приступ Интернету
Недавно ме је у драгстору пресрела комшика речима: „Знаш мог Бојана, е он ти је прави махер за компјутере, сам склапа и поправља, по цео дан је на њему... Уписала бих га у неку школу да изучи те компјутере кад већ воли. Коју би могао да упише?" Ако не улазимо у то да можда „мали махер" није заинтересован да упише неку ИТ школу, да ли мислите да је одговор на ово питање једноставан?
Систем нашег образовања, који се мења сваком новом итерацијом политичког естаблишмента, ипак има доста занимљиву понуду „компјутерских" школа. Пођимо од средњих школа. Њихова понуда се заснива на основним образовним профилима које је прописало Министарство просвете. У свакој електротехничкој школи имате профил „електротехничар рачунара", који има исти сет предмета било да се ради о државној или о приватној школи. Државне школе имају право, на основу одобрења Министарства просвете на профил у наредних пет година, да отворе експерименталне образовне профиле (пример код електротехничких школа: профил „електротехничар мултимедија").
Приватне школе траже другачије адуте, попут новоотворене средње електротехничке школе у Београду (ИТХС) која послује у просторијама централе једне од највећих ИТ компанија у Србији – у „Комтрејду". Адут који власници ове школе истичу јесте у практичном делу, који је много интензивнији од било које сличне школе у Србији. Управо у том делу практичне примене знања стечених у теорији већина државних школа „пада".
Ако „мали махер" куца на врата факултета, онда ствари нису толико зацртане као код средњих школа. Постоје бројни државни и приватни факултети чији се образовни профили и листа предмета умногоме разликују. И не само то, „мали махер" је можда даровит за графику, па је потребно да се упути на неки факултет са рачунарским дизајном. Или је можда талентован за програмирање или нешто треће. Зато је потребно набавити информатор који је недавно издала „Политика". Али дефинитивни одговор на ово питање можете наћи у новом броју „Света компјутера", уз који стиже информатор за све средње и више школе, као и факултете који имају компјутерске образовне профиле.
Оно што је још занимљивије у ово кризно доба јесте да постоје факултети који решавају питање одакле је „мали махер". Наиме, неколико приватних факултета имају врло развијене и-лрнинг платформе. То је учење на даљину, где је потребно да студент има само приступ Интернету. Овакав начин учења може да буде интензивнији него класичан – консултације на форуму или преко Скајпа у одређено време, разне симулације и интерактивни онлајн уџбеници, а предност може да представља и трошак студирања. „Мали махер" не мора да изнајми стан у неком већем граду или да се довија за студентски дом, превоз и остале ствари. Једини трошак је полагање испита, када је ипак потребно да се допутује на класично полагање испита. Углавном, ово је нови вид студирања који је код нас тек у повоју.
Да не будемо изричити – можда је у питању и „мала махерица", али то не сме да представља разлику. Напротив, и овај текст схватите као подршку недавној прослави, међународног дана девојчица у ИКТ-у, који је Међународна унија за телекомуникације (ITU) установила прошле године на предлог Србије. Тог дана су девојчице и девојке обишле еминентне домаће ИТ компаније и факултете како би се упознале са могућностима даљег образовања и запослења у овој бранши. Све у свему, било да је „махер" или „махерица" – избор школе или факултета није лак, али то и није питање за драгстор. Јер одговор на њега трасира животни пут једног младог човека.
* Аутор је главни и одговорни уредник „Света компјутера"
Душан Стојичевић
|
Нема коментара:
Постави коментар