Српска школа између Истока и Запада
Нед, мај 22, 2011
О проблемима који прате школу говори се скоро свакодневно, па их добро знају и ђаци, и родитељи, и просветни радници. Иако је понекад неопходно наћи оригинална решења, искуства развијених европских земаља могу да буду веома корисна.
Из школе у центру Москве, Ана Лукић је прешла у школу у центру Београда. У Русији, каже, школски систем не дозвољава опуштање – сви ђаци одговарају сваког дана.
"Могла сам из једног предмета да имам сваког месеца по 10 до 20 оцена. Овде могу да се опустим и да не учим по две недеље, јер знам када ће наставник да ме пита", каже Ана.
Друга Ана преноси утиске из немачке школе. Тамо се мање учи, а више се зна и памти, јер је све у вези са реалним животом.
"На пример, када смо учили о људском телу, отишли смо у породилиште и видели како настаје живот. Ишли смо у старачки дом и питали старе људе како се осећају у тим годинама", прича Ана Стојковић.
Оспособљавање за квалитетан живот је, како каже Ана, основни мото сваког предмета. Физичко васпитање цени се као и сви остали предмети, што, како примећује, није случај у Србији.
Ана Лукић објашњава како је вожња бицикла обавезна и како свако мора да научи да вози бицикл, за шта постоји чак и оцена.
Професорка Мирјана Хрваћанин се у стручом раду бавила поређењем немачких и српских уџбеника биологије.
Кратко и јасно или збуњујуће
"Разлика је већ у насловима. Њихови су кратки и ефектни – Стоп дрогама, Пушење – не хвала, а ми још робујемо онима који су збуњујући и за одрасле, а камоли децу", каже Хрваћанинова.
Професорка Хрваћанин каже да је реч о битној разлици, јер деца када се сусретну са уџбеником и таквим насловом, он им у старту постаје одбојан.
"У немачком систему се не баве толико појмовима и чињеницама и не оптерећују децу сувопарним стварима, већ се труде да то буде прихватљиво за њих", каже професорка Хрваћанин.
Надлежни кажу да су искуства европских земаља већ свима позната и подсећају на одговорност наставника.
"Сви ми то јако добро знамо, само је питање доброг броја наставника који, нажалост, оно минималмно радно време које је исказано кроз норму часова проводе у школи, што је мање-више њихов једини ангажман око наставе. Ја сам више пута рекла да на западу наставници имају осмочасовно радно време и 30 дана годишњег одмора", каже Десанка Радуновић из Националног просветног савета.
Старе навике не мењају се брзо и лако. Надлежни подсећају да су недавно усвојени стандарди који дефинишу доброг и квалитетног наставника. Како не би остало све на папиру, убудуће ће, најављују, бити више провера њиховог рада.
Нема коментара:
Постави коментар